Mihajlo Idvorski Pupin /1854 – 1935/
naučnik, pronalazač,filozof, profesor, diplomata, požrtvovani dobrotvor …
Mihajlo I. Pupin je posle Nikole Tesle bio naš najveći naučnik koji je svojim pronalazaštvom zadužio čovečanstvo. O njegovom naučnom doprinosu svedoči priznanje UNESK koji ga je označio kao naučnika koji je obeležio vek telekomunikacija u svetu. U isto vreme on je bio i veliki profesor na jednom od najprestižnijih svetskih univerziteta i mnogi kažu da je bio najbolji profesor Kolumbija univerziteta svih vremena. U isto vreme može se reći da je Mihajlo Pupin bio i Srbin u dijaspori koji je minulih godina najviše učinio za svoj narod u otadžbini.
Rođen je 9. oktobra 1854. u selu Idvor, opština Kovačica, u Banatu. Otac Konstantin (Kosta) i majka Olimpijada, zemljoradnici, imali su desetoro dece, 5 sinova i 5 kćeri.
Nakon završene osnovne i delimično srednje škole u jesen, 1872. pošao je na školovanje u Prag u Češku, gde je nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda realke. Učio je vrlo neuredno zbog učešća u sukobima češke i nemačke omladine i tugovanja za zavičajem. U svojoj 20-toj godini odlazi u SAD.
Pupin je prvih pet godina po dolasku u SAD živeo veoma teško. Radio je kao fizički radnik, istovremeno pohađajući Kuperovu večernju školu. U jesen 1879. godine položio je prijemni ispit na Kolumbija-koledžu u Njujorku. Kao primeran učenik oslobođen je plaćanja školarine, a već na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade (iz grčkog i matematike). Uglavnom se izdržavao prihodima od podučavanja slabijih učenika i fizičkog rada.
Po završetku školovanja 1883. godine dobio je diplomu prvog akademskog stepena Bachelor of Arts, a dan pre toga primio je američko državljanstvo. Dobio je odmah stipendiju, kao odličan student, za studije matematike i fizike u Kembridžu u Velikoj Britaniji (1883-1885), a zatim u Berlinu (1885-1889), gde je doktorirao iz oblasti fizičke hemije, sa temom: „Osmotički pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji“.
Svoju nastavničku karijeru i naučnu delatnost započeo je 1889. godine kao profesor fizičke matematike u odeljenju za elektrotehniku na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, gde je punih četrdeset godina radio kao profesor. Patentirao je 34 pronalaska.
Pupin je bio i uspešan pisac. Za svoje autobiografsko delo „Sa pašnjaka do naučenjaka“ (naslov u originalu: „From Immigrant to Inventor“), objavljeno 1923. godine, godinu dana kasnije 1924. godine dobio je Pulicerovu nagradu.
Nikada nije zaboravio i nije se odrekao starog zavičaja i pomagao je i Idvor i Srbiju i Jugoslaviju na sve moguće načine.
Zahvaljujući prijateljstvu sa američkim predsednikom Vudroom Vilsonom učestvovao je na Mirovnoj konferenciji u Versaju 1919. I tom prilikom zastupao interese Srba i drugih jugoslovenskih naroda i bitno uticao na granice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Mihajlo Pupin je bio poznat i kao mecena umetnicima koji su radili između dva svetska rata. Bio je drug iz detiljstva sa Urošem Predićem a održavao je stalne prepiske sa Ivanom Meštrovićem i Pajom Jovanovićem.
Pomogao je razvoj ekonomije nove države a i sam je bio veliko darodavac nerazvijenim krajevima. Osnivač je “Pupinovog fonda” koji je imao zadatak da pomogne razvoj privrede. Takođe je bio osnivač „Srpsko-Amerikanske banke“ i “Fonda Olimpijade Aleksić- Pupin” koji se brinuo o školovanju ratne siročadi iz prvog svetskog rata.
Pupin je bio oženjen Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka. Imao je sa njom ćerku Varvaru, udatu Smit.
Umro je 12. marta 1935. u Njujorku i sahranjen na groblju Vudloun u Bronksu.
