Milutin Milanković (1879 – 1958.)
naučnik, profesor
Milutin Milanković je svetski uvažavan naučnik i jedan od najcitiranijih u svetu. On je prvi Srbin koji je stekao doktorat tehničkih nauka. Bio je i matematičar, geofizičar, građevinski inženjer, klimatolog, astronom, član Srpske akademije nauka i umetnosti, osnivač katedre za nebesku mehaniku na Beogradskom univerzitetu, poznat po teoriji ledenih doba, koja povezuje varijacije zemljine orbite i dugoročne klimatske promene. Ova teorija je poznata pod imenom Milankovićevi ciklusi.
Rođen je 28. Maja 1879. u selu Dalj, blizu Osijeka, na desnoj obali Dunava, u Austrougarskom carstvu. Milutin i njegova sestra bliznakinja Milena, bili su najstarija od sedmoro dece. Milutinova trojica braće umrla su od tuberkuloze još kao deca. Njihov otac Milan bio je imućan zemljoradnik i trgovac kao i lokalni političar, ali je umro mlad — kada je Milutinu bilo svega 8 godina. Nakon očeve smrti, majka Jelisaveta (devojačko Maučević), baka i ujak Vasilije Vasa Maučević, tada su se starali o deci.
Zbog osetljivog zdravlja, Milutin je stekao osnovno obrazovanje kod kuće, učeći od guvernanti i privatnih učitelja. U desetoj godini (početkom oktobra 1889), preselio se u obližnji Osijek kod drugog ujaka, Paje Maučevića, gde je po prvi put pošao u javnu školu.
Tehnološki institut pohađao je u Beču, gde je diplomirao građevinu 1902. i stekao doktorat iz tehničkih nauka 1904. Bio je prvi Srbin koji je iamo zvanje doktora tehničkih nauka. Kasnije je radio u tada čuvenoj firmi Adolfa Barona Pitela Betonbau-Unternehmung u Beču. Gradio je brane, mostove, vijadukte, akvadukte i druge građevine od ojačanog betona, u tadašnjoj Austro-Ugarskoj. Milanković je nastavio da se bavi građevinom u Beču, do jeseni 1909, kada mu je ponuđena katedra primenjene matematike na Beogradskom univerzitetu, (racionalna mehanika, mehanika nebeskih tela, teorijska fizika).
Milanković je dao dva fundamentalna doprinosa nauci. Prvi doprinos je „Kanon osunčavanja Zemlje” koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. Drugi doprinos je teorijsko objašnjenje Zemljinih dugotrajnih klimatskih promena uzrokovanih astronomskim promenama njenog položaja u odnosu na Sunce; danas poznato kao Milankovićevi ciklusi. Ovo objašnjava pojavu ledenih doba tokom geološke prošlosti Zemlje, kao i klimatske promene na Zemlji koje se mogu očekivati u budućnosti.
Milutin Milanković je osnovao planetarnu klimatologiju izračunavanjem temperaturskih uslova u gornjim slojevima Zemljine atmosfere, kao i temperaturske uslove na planetama unutrašnjeg Sunčevog sistema (Merkuru, Veneri i Marsu) te Zemljinom prirodnom satelitu – Mesecu. Pored toga, Milanković se u geofizici smatra za koautora teorije tektonskih ploča, i to sa svojim radom Pomeranje Zemljinih obrtnih polova.
Milanković je kao autor ili koautor registrovao osam patenata, koje je u periodu 1905-1933. podnosio u različitim državama. Tokom profesorske karijere ostao je veran svom prvom životnom pozivu – građevinarstvu , pa je radio kao konstruktor, statičar i supervizor na celom nizu građevinskih objekata od armiranog betona širom Jugoslavije. Tako je i većina patenata vezana za ovu oblast.
Milutin Milanković je u svom bogatom stvaralačkom životu uradio i predložio, između ostalog, reformu gregorijanskog i julijanskog kalendara, koja je vodila izgradnji jedinstvenog, do sada najpreciznijeg kalendara (Milankovićev kalendar) i koja je prihvaćena na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu 1923. godine. Milanković je detaljno pisao o ovom svom pokušaju u izveštaju Srpskoj kraljevskoj akademiji po povratku sa Kongresa, u svojim memoarima i u “Kanonu osunčavanja”, napominjući da mu nije jasno zašto reforma, koja je jednoglasno usvojena 30. maja 1923. godine u Carigradu, i pored svih svojih prednosti, kasnije nije primenjena.
Na Beogradskom univerzitetu bio je profesor primenjene matematike i profesor nebeske mehanike. Bio je i dekan Filozofskog fakulteta, pionir u raketnom inženjerstvu, potpredsednik SANU u tri mandata počev od 1948, član Nemačke akademije Naturalista “Leopoldine” u Haleu, kao i član mnogih naučnih društava kako u zemlji, tako i u inostranstvu.
U periodu od 1927. do svoje smrti, Milanković je živeo u Profesorskoj koloniji u Beogradu.Nakon više decenija rada, 1955. godine srpski velikan sa pozicije profesora nebeske mehanike Filozofskog fakulteta odlazi u penziju.
U 80-toj godini života Milanković je doživeo moždani udar i preminuo je 12. decembra 1958. g. u Beogradu gde je i sahranjen. Ostavio je oporuku da njegovi posmrtni ostaci budu prebačeni u Dalj, što je učinjeno 1966. godine.
