Rastko Nemanjić – Sveti Sava (1174 -1236)
Prosvetitelj i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve
U prestonom srpskom gradu Rasu, oko 1174. godine, na dvoru velikog župana svih srpskih i pomorskih zemalja Stefana Nemanje, rodio se dečak, koji je dobio ime Rastko. Njegov otac Stefan Nemanja, objedinio je svoj narod u jaku državu, a njegov sin Rastko, koji će kasnije dobiti duhovno ime Sava, objedinio je sve Srbe u jedinstvenu duhovnu zajednicu. Savina tekovina traje do današnjih dana.
Rastko je stekao obrazovanje na očevom dvoru, odrastajući u iskrenoj religioznosti. U atmosferi dvora, učio se diplomatici, sticao pravnu kulturu i šire predstave o svetu. Petnaestogodišnjeg Rastka otac već upućuje da stiče vladalačko iskustvo i upravlja humskom zemljom, uz pomoć iskusnih vlastelina. Rastka, međutim, više privlači duhovni život pa, mimo volje oca, odlazi u Svetu Goru, gde se i zamonašio u manastiru Vatoped, primivši monaško ime Sava. Stefanu Nemanji nije drugo trebalo da shvati od kakvog je značaja Rastkovo, odnosno Savino novo pregnuće, pa je svim srcem i bićem stao uz sina, i u svemu ga nadalje podržavao. Sava je sa svojim ocem, koji će se kasnije i sam zamonašiti, uzevši monaško ime Simeonom, započeo podizanje manastira Hilandar i Karejske ćelije. Preveo je tipik Evergetidskog carigradskog manastira. Istovremeno Hilandar je dobio osnivačku povelju. Sa svojih dvadesetpet godina, Sava je već obdaren i zreo pisac. Biografskim načinom izlaganja započinje jedan novi žanr u srpskoj književnosti. Posle godinu dana od Nemanjine smrti, sastavio je spis „Pohvalno slovo“ i „Službu Svetog Simeona“. Bez ovakvih književnih dela kanonizacija novog sveca nije bila moguća.
Svojim radom Sava je izvodio svoju zemlju na svetsku duhovnu pozornicu. Proglašenjem Nemanje za sveca, zaustavio je bratoubilački rat između braće Stefana i Vukana. Hirotonisan u Solunu, i prihvaćen kao glava Srpske crkve, dočekao je poziv da dođe sa očevim moštima u otadžbinu. Posle polaganja moštiju u manastiru Studenica, započinje veliki duhovni rad. Postao je iguman i napisao „Život gospodina Simeona“. Vredno delo srpske književnosti je dalekovid Savin nacionalni program.
U Studenici je razvio književnu školu i načinio centar duhovnog života. Studenički iguman, snagom svoje duhovnosti je izmirio braću i vratio mir svom narodu. U Nikeji, 1219. godine, Sava postaje prvi Srspki arhiepiskop. Srpska crkva je samostalna i ni od koga zavisna arhiepiskopija. Uspeo je da ostvari ono za šta se odavno borio, da Srpska crkva ne zavisi ni od Zapada ni od Istoka. Za njen pravni osnov sastavio je „Zakonopravilo“ i učinio svoju zemlju delom hrišćanske evropske civilizacije.
Osnovao je deset srpskih episkopija, a uz episkopije su nastajale bogoslovske škole za obrazovanje sveštenika. Poslednji tekst Svetog Save je „ Poslanica igumanu Spiridonu“. Sava je umro u Trnovu, 1235. godine, u Bugarskoj, a njegove mošti počivaju u manastiru Mileševa. Po okupaciji Srbije Turci spaljuju mošti Svetog Save, čineći ga posthumnim mučenikom.
Savinom idejnom doslednošću i državničkom dalekovidošću Srpska crkva je stekla samostalnost i uzdigla srpsku zemlju na nivo civilizovane pravne države. Sveti Sava je temelj i poslednja odbrana srpskog duhovnog bića.
