Ove godine obeležavamo 160 godina od rođenja Mihajla Pupina, naučnika koji je odnjihan u svetosavskom duhu i zahvaljujući kome je kroz život hodio ,,sa dva para očiju”, kako ga je, još u detinjstvu, savetovala majka mu Olimpijada, za koju se slobodno može reći da je bila druga Ana, odnosno Anastasija – majka Svetoga Save.
Zahvaljujući upravo majci i ocu mu Konstantinu Pupin je postao naučnik koji je zadužio ne samo naš rod, već celo čovečanstvo. Za sve što je u nauci otkrio, a otkrio je mnogo, zahvalan je bio Bogu, Svetom Savi i svojim roditeljima, naročito majci za koju je govorio da je “bila vrlo pobožna žena” i da je, “kao retko ko, poznavala i Stari i Novi zavet”, a naročito ,,život svetih Otaca, posebno Svetoga Save”. ,,Prvo od nje”, kaže Pupin, ,,shvatio sam život ovog čudesnog Srbina. Po priči moje majke, po načinu na koji mi je ona to sve ispričala, moja prva jasna slika o Svetome Savi bila je u ovome: to je bio svetac koji je, pored ostalog što je učinio za rod srpski, naročito isticao vrednost knjige i veštine pisanja. Tada sam tek razumeo zašto je moja majka toliko polagala na moje čitanje i pisanje.”
To privođenje Bogu i Svetome Savi, na prvom mestu, bilo je kroz svete tajne Krštenja, Miropomazanja i Pričešća u idvorskom hramu, u hramu čiju će sliku kasnije Pupin nositi sve vreme svoga života. Samo zahvaljujući tim vrednostima uspeo je da savlada sve prepreke koje su ga u životu snalazile.
Pored roditelja, na Mihajlovo duhovno uzrastanje je veoma uticao paroh idvorski, kao i prota Vasa Živković, paroh i katiheta pančevački. Naročito prota Vasa je zaslužan njegovom poletanju u svet, za koga će kasnije Pupin reći da ga nikada neće zaboraviti, ,,jer je to ime slatka muzika za uši moje radi uspomena na ono divno prijateljstvo koje je on gajio prema meni”.
Prota Vasa mu je i predložio da iz Pančeva, koje je kao i Idvor ,,postalo tesno za njega”, ide u Prag, obezbedivši mu, zajedno sa pančevačkom Crkvenom opštinom, troškove tamošnjeg boravka.
U Pragu nije dugo ostao, i u dvadesetoj godini života i sa pet centi u xepu, se ukrcao na brod i pošao u Ameriku. Na okeanu je u svojoj pregradi za spavanje, slikama iz Idvora, sa sunčanim poljima, vinogradima i vrtovima; ,,sa xelepima marve i stadima ovaca na paši; sa lepim crkvenim tornjem i zvonima sa nečim svečanim u njihovom zvuku; sa veselim momcima i devojkama prepletenim u kolu uz srpske gajde u crkvenoj porti, ugušio potoke suza koje su navirale”. Ubrzo je tuga uminula i on se opet osetio svežim i jakim za putovanje, koje je bilo teško i za koje kaže: ,,Samo čvrsta vera u Boga i uverenje da će uslišiti molitve moje majke davalo mi je snagu da savladam strah i da se hrabro suočim sa strahotama razbesnelog okeana.”
I zaista ova i ovakva vera održala ga je, ne samo na okeanu, već i kasnije u Americi od svih onih koji su hteli da “ulove” njegovu dušu.
“Drugog dana po dolasku u Ameriku, piše Pupin ,,osvanula je nedelja, i ja pođoh u crkvu. Pojanje u crkvi nije učinilo baš veliki utisak na mene; služba još manje. Nije bilo horskog pevanja, zvuka zvona, niti se osećao miris tamjana kao što je to bilo u crkvi Idvorskoj. To me razočaralo. Sveta Liturgija u mom Idvoru bila mnogo uzvišenija i svečanija. Tada mu je još čudnije došao predlog zemljoposednika kod kojih je radio da okrene leđa lepoj veri pravoslavnoj i da ostavim srpske običaje i prigrli američke.”
Mihailo im je tada odgovorio: ,,Pobegao sam iz Granice, jer su gospodari te zemlje bili naumili da me pomaxare; iz Praga sam pobegao, jer su me hteli ponemčiti; pobeći ću i iz Delaver Sitija ako se od mene bude tražilo da na stranu bacim svoje srpske nazore. A ti moji srpski pojmovi, to su moja majka, moje rodno mesto, srpska pravoslavna vera, moj srpski jezik i svet koji tim jezikom govori. Ko očekuje od mene da napustim svoje srpske nazore, taj očekuje da napustim svoj poslednji dah.” Zatim Pupin zaključuje, da se ,,od Srpčeta koje je u Svetom Savi gledalo prosvetitelja i koje je u srpskim narodnim pesmama tražilo tumačenje Svetoga pisma, nije moglo očekivati da će ga zagrejati vera koju su mu nudili.” On je u životu sve merio Hristom i Svetim Savom. Tako će i za Pitera Kupera, osnivača Kuperove škole, reći da je “neobično ličio na Svetoga Savu, kako je on prestavljen na jednoj ikoni u Idvoru”.
Zahvaljujući svojoj veri ostao je skroman i smeran i nije se kasnije poneo ni pogordio svojim naučnim dostignućima. Imamo mnogo primera koji ovo potvrđuju, a mi ćemo sada navesti samo ovaj. Jedna žena iz Norfolka, dok je Pupin držao predavanje je ustala i ustvrdila da je on čudotvorac i da je radio prijemnik čudo. Pupin je smireno odgovorio da on nije čudotvorac niti je radio čudo
– To je za mene ipak veliko čudo, nastavila je Amerikanka.
– Nikakvo čudo, kao što i nije nikakvo čudo ništa od onoga što je čovek smislio i konstruisao.
– Da, tako vi naučnici uvek: nikakvo čudo! Srdila se gospođa. Međutim, za mene je čudo i telefon i radio i sve ostalo.
Tada je profesor Pupin uzdigao svoj kažiprst desne ruke i upitao je: “Šta je ovo?
Svi su se, pa i radoznala gospođa, iznenadili ovom pitanju, ne znajući šta Pupin smera time da kaže.
– Ovo je, jel’te, prst profesora Mihaila Pupina, zaključio je. Vi kažete, radio je čudo. A ja vam kažem, da sve železnice što danonoćno jure sa kraja na kraj ovoga kontinenta, svi telegrafi, telefoni, parni i električni kotlovi, teleskop moga prijatelja Edisona, i sve veštačke naprave, kao i sva naša amerikanska civilizacija skupa, sve to predstavlja jednu prostu i slabu detinjsku napravu u sravnjenju sa organskim sastavom i konstrukcijom jednoga čovečijega prsta. Ovaj jedan prst veće je čudo, gospođo, od svega što su ljudi sazdali u Americi do sada, a šta tek da kažemo o čudu cele vasione? Prema tome, nismo mi naučnici čudotvorci nego onaj koji je stvorio ovaj prst. A to je Gospod Bog. Zato se u našoj pravoslavnoj crkvi o Bogojavljenju tamo na plavom Dunavu peva jedna pesma koja glasi: ‘Veliki si Gospode, i čudna su dela Tvoja. Ti si Bog koji jedini tvoriš čudesa!'”
Dakle, po Pupinu nauka i vera se dopunjuju te se život, u svoj širini i dubini svojoj, može najbolje upoznati kroz njih, jer, kako on kaže: ,,Nauka ne samo što ne smeta čoveku da bude verujući, već ga, naprotiv, čini sposobnijim da shvati visoki duhovni značaj vere.” ,,Nauka je osnažila i ojačala moju veru, veli Pupin. Ona me je učinila boljim hrišćaninom. Ali ta moja vera, vera naučnika, nimalo se ne protivi vere moje majke i naroda moga rodnog sela. Nauka me je samo uzdigla do jednog višeg pogleda i proširila moj horizont i pojmove o Tvorcu.”
Poznato nam je da je Pupin na polju pronalazaka ostvario mnoštvo patenta, među kojima je svakako najjznačajnije telefoniranje na daljinu “Pupinovi kalemovi”, i “Iks” zraci čime je usavršio Rentgenov pronalazak. Ovi pronalasci, čime je zadužio čovečanstvo su mu doneli ime najslavnijeg naučnika-fizičara sa 20 počasnih doktorata i pet zlatnih medalja.
Kako svedoče njegovi savremenici, Pupin je bio tako svestran da se malo ko s njim mogao porediti. Za njega ,,Bog bio najveća realnost i najbliža stvarnost”. Zato je i mogao pri kraju svoga života da kaže: ,,Nisam ja došao u Ameriku kao pečalbar da zaradim pare. Ja sam došao za znanjem, i znanje mi je donelo imanje, a ne obratno. Imanje je, dakle, došlo kao nešto sporedno. Jer sam ja najpre iskao Carstvo Nebesko i pravdu Njegovu, kako kaže Sveto Jevanđelje, a ostalo sve što imam došlo je uz to”. ,,Ja sam bio govedar u Banatu, pa sam uzet od svojih goveda da javljam ljudima čudesna dela Gospodnja u prirodi…”
pradavanje održano 30. septembra 2014. godine
u Rektoratu Univerziteta u Beogradu
povodom 160 godina od rođenja Mihaila Pupina
