Podizanje spomenika Nikoli Tesli u Moskvi očekuje se u prvoj polovini 2018.
Opredeljenje za podizanje spoemenika srpskom velikanu Nikoli Tesli, jednom od najvećih svetskih naučnika u svetskoj metropoli Moskvi, u prijateljskoj Rusiji, zaslužuje posebnu pažnju. Tesla je svojim stvaralaštvom zadužio čovečanstvo, pa i narod Rusije. Otuda će postavljanje spomenika našem velikanu predstavljati novi simbol prijateljskih veza Srbije i Rusije. Posebno je značajno što će spomenik biti postavljen na Lomonosov univerzitetu, čiji studenti dobro znaju ko je Tesla i koliki je njegov doprinos svetskoj nauci i kada se zna da imaju velike simpatije prema njemu i kao pravoslavcu i naučniku srpskog porekla.
Postavljanje spomenika Nikoli Tesli je dogovoreno pre nešto više od godinu dana u vreme obeležavanja 100. godina telekomunikacija, kada je UNESKO proglasio Mihajla Pupina za naučnika veka i kada je tim povodom priređena zapažena izložba na veoma značajnom mestu u centru Moskve u Kući Aleksandra Solženjicina.Tada je ugledna Srpska delegacija imala susretsa jednim od najvećih ruskih intelektualaca i naučnika akademikom Viktorom A. Sadovničijem, rektorom Lomonosovog Univerziteta. Reč je o najstarijem i najznačajnijem ruskom univerzitetu, čiji je Rektor i predsednik Saveta Rektora svih ruskih univerziteta.
Članovi delegacije i predstavnici Beogradskog univerziteta su tom prilikom preneli inicijativu o konkretnim projektima na kojima bi se sarađivalo, a prof. dr Dejan Ilić je predložio i konkretnu naučnu saradnju sa Beogradom, što je Rektor Lomonosova podržao. Rektoru koji je istakao da prosvetna i naučna saradnja treba da se ostvaruje mimo politike, uručen je prigodan poklon – bronzana statueta Nikole Tesle, a Rektor je prihvatio predlog koji mu je izneo Aleksandar Vlajković, izvršni predsednik Org. Odbora za negovanje stvaralaštva srpskih velikana da se na uglednom Lomonosovom univerzitetu postavi spomenik srpskom velikanu Nikoli Tesli. Otkrivanje spomenika Nikoli Tesli u Moskvi planirano je u prvoj polovini 2018. g.uz prisustvo najviših zvaničnika dve države.
Tesline veze sa Rusima
Nikola Tesla, kao pravoslavac, uvek je imao posebne simpatije prema ruskom narodu. Voleo je rusku književnost. Prema Pavlu Radosavljeviću, Teslinom prijatelju u Njujorku, Tesla je znao napamet i u originalu mnoge pasuse iz romana u stihu «Evgenija Onjegina» čuvenog ruskog pisca Aleksandra Sergejeviča Puškina.
Pratio je raspad Ruskog carstva, revoluciju boljševika i stvaranje Sovjetskog saveza. Među Rusima u Americi imao je prijatelje koji su ga informisali o događajima u Rusiji i posebno je bio zabrinut što je u Rusiji 1922. godine pet miliona ljudi umiralo od gladi. Želeo je da pomogne. Bio je čak upleten u organizaciju poznatu kao Prijatelji Sovjetske Rusije. Bio je pozvan da govori na velikom skupu u Grejndž holu u Springfildu u junu 1922.godine. čiji je navodno cilj bio da se prikupi novac za hranu i odeću namenjenu gladnim Rusima koji su umirali. Međutim, naknadno se ispostavilo da je prikupljanje sredstava imalo i druge ciljeve. Tesla je prisustvovao tom događaju i iskazao solidarnost sa radničkom klasom. Došao je u Springfild sa Ivanom Mašekijevim iz Kluba ruskih radnika na Menhetnu. Teslini motivi prisustvovanja tom skupu nisu bili najjasniji. Nesumnjivo da je bio dirnut patnjom gladnih u Rusiji, a svakako je u toj velikoj zemlji video i potencijalno tržište za svoje izume i elektrifikaciju, koja bi očuvala prirodne resurse, smanjila troškove i fizički rad i olakšala život narodu.
Vest o Teslinim revolucionarnim otkrićima stigla je i u Sovjetski Savez do najvišeg rukovodstva. Tesli je čak lično Lenjin uputio poziv da dođe u njegovu zemlju i postavi svoj višefazni sistem naizmenične struje i „stanice za regionalnu distribuciju“. Lenjinova prepiska sa Teslom nije pronađena, ali je nedvosmisleno utvrđeno, tvrde njegovi biografi, da je Lenjin Tesli čak slao emisare da mu prenesu njegov poziv. Kasnije je u tome posrdovao i čuveni gigant elektroinženjerstva Čarls Štajmec, čovek čiji su stavovi bili kombinacija kapitalista i socijalista, ali ni on u tome nije uspeo, jer to jednostavno u tom vremenu nije bilo ni malo lako.
Multimedijski program koji će pratiti događaj
otkrivanja spomenika Nikoli Tesli
Spomenik koji će biti postavljen na Univerzitetu Lomonosov na kome već postoje spomenici ruskim velikanima, rad je jednog od najvećih srpskih vajara, akademika Nikole Koke Jankovića. Uprava univerziteta treba da odredi tačnu lokaciju gde će spomenik biti postavljen, kako bi se pripremio odgovarajući postament. Model spomenika je već odliven u čuvenoj Umetničkoj livnici „Kuzma“ u Smederevu. Radove je nadzirao naš poznati vajar Dr Zoran Kuzmanović i sve je već pripremljeno za transprt. Obezbedjena je i posebna ambalaža, špedicija, avionski transport i diplomatski status pošiljke. Sredstva za spomenik obezbedili su naši poslovni ljudi u Moskvi, a formiran je i Odbor za pripremu događaja u Moskvi, koji predvodi g. Rade Anđelković, predsednik Ant Netoark Ltd.Podršku ovom projektu pružili su i g. Goran Radmanovac, predsednik gradjevinske firme „Kenmer“ – Moskva,
Uprava Ministarstva spoljnih poslova za saradnju s dijasporom i
Srbima u regionu, kao i Ambasada Srbije u Moskvi.
Sam čin postavljanja spomenika je događaj od nacionalnog značaja i očekuje se da će mu prisustvovati istaknute ličnosti i sa srpske i ruske strane. To je budući spomenik srpsko ruskog prijateljstva i otuda će svečanost otkrivanja pratiti prigodan umetnički program, a biće prilike da se stručna i najšira javnost podseti na grandiozno delo jednog Srbina.
Događaj će pratiti i prigodna Izložba o Teslinom delu, kao i dokumentarni film o stvaralaštvu Tesle na ruskom jeziku. Prirediće se i specijalne pozivnice i Plakate za ovaj dogaćaj.
U ovaj događaj će se uključiti i Beogradski univerzitet, čiji počasni doktorat ima akademik ViktorA. Sadovničij, rektor Univerziteta Lomonosov i jedan od najvećih ruskih intelektualaca i veliki svetski matematičar. Priprema se i sporazum o konkretnoj naučnoj saradnji dva univerziteta – potvrdio je rektor Beogradskog univerziteta prof. dr Vladimir Bumbaširević.
LOMONOSOV UNIVERZITET
Centralno zdanje Moskovskog državnog univerziteta je pravi simbol mesta koje je obrazovanje imalo i ima u Rusiji. Njegove dimenzije i raskoš spoljne fasade i enterijera decenijama impresioniraju posetioce Moskve.
Moskovski državni univerzitet „Lomonosov“ je najpoznatija i najuglednija obrazovna institucija u Rusiji i bivšem Sovjetskom Savezu i jedan odnajećih i najuglednijih u svetu.
To je prva visokoškolska ustanova u ruskoj istoriji u koju su mogli da se upišu mladi talentovani ljudi bez obzira na socijalni status i imovinsko stanje. Prva generacija studenata primljena je 1755, za vreme imperatorke Jelisavete Petrovne, mlađe ćerke Petra Velikog.
Posle smrti imperatora Petra, koji je reformisao mnoge segmente ruskog društva, nastupila su teška vremena za „mlade“ obrazovne ustanove u Rusiji. Ključne pozicije u Akademiji nauka i na Peterburškom univerzitetu zauzeli su stranci, koji nisu bili mnogo zainteresovani za razvoj ruske nauke. Bila je neophodna nacionalna visokoškolska ustanova kako bi razvoj nauke u Rusiji dobio potreban podstrek i podršku.
Pokretačka snaga u stvaranju takve institucije bio je veliki ruski naučnik Mihail Lomonosov. On je osmislio ambiciozni projekat osnivanja univerziteta za nadarene studente. Pokazalo se, međutim, da ostvarenje ove ideje nije jednostavno. Naime, činovnici su ljubazno, ali uporno odbijali njegov predlog. Na kraju je Lomonosov morao da se posluži lukavstvom i primeni „zaobilazni manevar“ – predao je projekat i statut univerziteta Ivanu Ivanoviču Šuvalovu, miljeniku imperatorke Jelisavete Petrovne. Šuvalov je bio uticajan dvorski čovek, prefinjen i inteligentan. On je imao želju da se proslavi kao mecena i uspeo je da od Senata izdejstvuje odobrenje statuta nove obrazovne ustanove, koju je predložio Lomonosov. Imperatorka Jelisaveta Petrovna potpisala je 25. januara 1755. ukaz o osnivanju Carskog moskovskog univerziteta (uzgred, otud potiče tradicija da se „Tatjanin dan“ obeležava kao dan studenata).
Biblioteka Moskovskog državnog univerziteta, otvorena 1755, preko sto godina je bila jedina opšta, besplatna i javna biblioteka u Moskvi. Sredinom 19. veka, nakon što je obnovljena posle požara 1812, raspolagala je sa preko 7500 tomova. Danas njen jedinstveni fond sadrži 10 miliona knjiga, rukopisa i periodičnih izdanja. Oko 65 hiljada čitalaca koristi njene usluge.
Univerzitet se u početku nalazio na Crvenom trgu (na mestu gde je danas Istorijski muzej). Sredinom 19. veka nastavu je pohađalo preko 1000 studenata.
S obzirom da je zgrada univerziteta vrlo brzo postala tesna, za održavanje nastave je najpre iznajmljen, a zatim kupljen dvorac kneza Rjepina u Mohovoj ulici, a zatim i još šest plemićkih kuća. Nažalost, prvobitno zdanje nije se sačuvalo do danas. Univerzitet je, naime, izgoreo u požaru septembra 1812. zajedno sa muzejem, bibliotekom, umetničkim dragocenostima i naučnim eksponatima. Međutim, već 5 godina kasnije započelo je obnavljanje izgorele građevine, od koje je bio preostao samo kostur.
Centralno zdanje univerziteta na Vorobjovim (Lenjinskim) gorama projektovano je u arhitektonskom ateljeu Lava Rudnjeva. Zdanje Moskovskog univerziteta je najviše među tzv. „Staljinovim sestrama“, tj. zgradama istog tipa (ukupno ih ima sedam), koje su sagrađene u Moskvi po Staljinovom nalogu. Univerzitetska zgrada ima 36 spratova i sve do 1990. je bila najviša u Evropi, dok i danas drži počasnu titulu najvišeg zdanja na svetu posvećenog obrazovanju. Za izgradnju nebodera visine 240 metera bilo je potrebno preko 400.000 tona čelika, 175 miliona cigala, a unutrašnjost je ispresecana sa čak 111 liftova. U centralnoj zgradi nalaze se tri fakulteta, rektorat, biblioteka, dom kulture i geološki muzej. Bočna krila ove ogromne zgrade imaju po 19 spratova i u njima se nalaze studentski internat i stanovi za predavače.
Uprkos svim ovim iskušenjima, Moskovski univerzitet je uspeo da zadrži vodeću poziciju u visokom školstvu. Već 1934. studenti Moskovskog državnog univerziteta brane prve doktorske disertacije. Međutim, čim je proces studija počeo da se vraća u normalu, ponovo su nastupila teška vremena. U Drugom svetskom ratu preko pet hiljada studenata i nastavnika odlazi na front. Obrazovna delatnost se privremeno obustavlja. Mada je već u prvim posleratnim godinama obrazovanje ponovo značajno napredovalo, osećao se veliki nedostatak naučnih kadrova i kvalifikovanih stručnjaka. Na dan proslave 800-godišnjice osnivanja Moskve, 1947, otpočela je realizacija osam velikih građevinskih projekata na Vorobjovim gorama. Među njima je bio i novi kompleks zgrada Moskovskog univerziteta sa centralnim neboderom. Upravo to centralno zdanje univerziteta, izgrađeno od 1949. do 1953, postalo je simbol univerziteta.
Već 50-ih godina zavladala je prava groznica polaganja prijemnih ispita za upis na Moskovski univerzitet. Budžet je bio pet puta veći nego u predratnom periodu, što je omogućilo opremanje naučnih laboratorija i slušaonica, otvaranje novih fakulteta i specijalizovanih laboratorija. Otvaraju se psihološki fakultet, fakultet za informatiku i kibernetiku, prvi geološki fakultet u Rusiji i Instutut za istočnjačke jezike. Danas Moskovski državni univerzitet ima 39 fakulteta, 15 naučnoistraživačkih instituta, 4 muzeja, oko 380 katedri i preko 40.000 studenata i postdiplomaca. Moskovski državni univerzitet je jedini u Rusiji dao 11 dobitnika Nobelove nagrade.
Univerzitet „Lomonosov“ spada među tri visokoškolske ustanove u Rusiji koje imaju poseban status, jer su ukazom predsednika Rusije 2008. stekle akademsku nezavisnost koja im daje pravo da samostalno postavljaju svoje obrazovne standarde i razvijaju programe.
Autor spomenika Nikole Tesle
AKADEMIK NIKOLA-KOKA JANKOVIĆ
Rođen 1926. godine u Kragujevcu. Akademiju likovnih umetnosti studirao u Beogradu u klasi profesora Lojza Dolinara, a zatim profesora Sretena Stojanovića kod koga završava postdiplomske studije 1952. godine. Na istoj Akademiji penzionisan 1991. godine kao redovni profesor, član ULUS-a od 1951. godine. Njegov rad obuhvata sve oblasti skulpture, portret, spomeničku skulpturu, sitnu plastiku, plakete i medalje. Pripada grupi Samostalni (od 1951. godine) i Beogradskoj grupi (1959.) i Društvu srpskih imetnika Lada (1965). Izlaže samostalno i kolektivno u zemlji i inostranstvu. Dobitnik mnogobrojnih nagrada za vajarstvo (ULUS-ova nagrada Zlatno dleto 1962, nagrada za bistu Laze Kostića 1962, nagrada ULUS-a za sitnu plastiku 1982, Vukova nagrada za životno delo 2003.). Za člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1997. godine
Delo Nikole Jankovića, manje ili više celo, smešteno je u okvire onoga što se naziva tradicionalnom skulpturom, s razlogom je navodilo retke pisce o njemu na misli o mestu kontinuiteta plastike u istoriji srpske umetnosti.
Taj široki pogled koji se prosto nametao video je da su veze prošlovekovnog buđenja skulpture sa plastikom srednjeg veka (i njom uvek vezanom za arhitekturu i često rađenom rukom sa granice ovog tla). Iskidane, da je u podsvesti ljudi Jankovićevog kraja, ako se izuzmu rezbarije u drvetu i krajputaši koji su zapravo crteži u kamenu skulptura u suštini nepostojeća kategorija.
Otud je skoro čudo što se mladić koji je u svojoj sredini da vidi samo daleke odsjaje skulptorske tradicije probio do one vrste umetnosti koja je najviše odgovarala prirodi njegovog talenta.
Oskudica informacija, potraga i borba za svakim saznanjem vezanim za skulptorsku umetnost,dodaje vrednost pronađenom i stvara fascinaciju; uporno traganje, u početku bez vodiča, utvrđuje je i čini trajnom i čini se da je upravo to ono što senči skulpturu Nikole Jankovića i ugrađuje mnogo više u njene temelje nego kasnije školovanje na Akademiji.
Ta fascinacija skulpturom, potraga i ozarenost pred mogućnošću bavljenjem ulila se u njegovo shvatanje plastike i odredila ga kao neprekidnu težnju za savršenstvom, za idealnom skulpturom koja izmiče za desetinu koraka. I, naravno, taj način ulaska u svet skulpture u velikoj meri odredio je i prirodu shvatanja tog savršenstva.
Iz te vizure vajarske prakse kao težnje ka idealnoj skulpturi lako se čitaju mnoge karakteristike opusa Nikole Jankovića, približava njegov proces rada i objašnjavaju neki naizgled sporni stavovi umetnika.
Mnoge bronze, portreti ili monumentalna spomenička dela dokazi su da se radi o sigurnom egzekutoru.
Uporište Nikole Jankovića je savršena skulptura; ona je određena prirodom talenta i uslovima u kojima se ka umetnik formirao. Njegov je put opstanak na stazi koja vodi zamišljenom idealu, put sličan kretanju alhemičara koji neće proveravati premise, već će ozaren, uvek i ponovo njime prolaziti.
Akademik Nikola Koka Janković je preminuo 25. aprila 2017. i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
