Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864)
Reformator srpskog jezika
Rođen je 1787. godine u selu Tršiću, kod Loznice. Ovaj daroviti samouk, smatra se „ocem srpske kulture“, sa dvadeset diploma raznih naučnih društava, sa tri zlatne medalje, i četiri ordena. Njegov poluvekovni „rat za srspki jezik i pravopis“ iznedrio je; prvu zbirku narodnih pesama, prvu gramatiku srspkog jezika, prvi srpski bukvar.. Dao je vredan doprinos proučavanju starog „slavenskog jezika“, upoznavanju metrike naših narodnih pesama, opisu naših manastira.
Pismenog u nepismenoj Srbiji, pero ga je odvelo među srpske ustanike u odlučujućim borbama za oslobođenje od Turaka, učinivši ga akterom i svedokom žive srpske istorije. Vuk potom u carskom gradu Beču pokreće „Novine serbske“. Susret sa slavistom Jernejem Kopitarem, cenzorom i dvorskim bibliotekarom, bio je od izuzetnog značaja za Vukovo prosvetiteljsko usmerenje i našu kulturnu istoriju.
Uz njegovu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Izdaje prvu srpsku gramatiku „Pismenicu serpskog jezika“ ,1814. godine, i potom dve zbirke narodnih pesama („pesnarice“), 1815. godine. Sledi „Srpski rječnik“, 1818. godine, temeljno delo srpske leksikografije. Objavljuje „Narodne srpske pripovijetke“1821. godine, slede „Narodne srpske poslovice“, 1836,“Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba“, 1849. godine…Vuk piše i istorijska svedočanstva, bavi se etnografijom, uređuje almanah „Danicu“, objavljuje polemičke tekstove protiv onih koji se protive njegovim reformama jezika i pravopisa.
Umesto dotadašnjeg „slaveno-serbskog“ Vuk je uveo živi govorni jezik, sabravši mu azbuku, uprošćenu do savršenstva. Izbacio je dvadesetak nepotrebnih slova i uneo šest neophodnih slovnih znakova. Uneo je razuman sklad između glasovnog i slovnog sistema prema pravilu: jedan glas – jedan znak. U razboritoj meri je ostvario idealno pravopisni načelo: „ Piši kao što govoriš i čitaj kako je napisano“. Vukov pravopis, ne samo što je bio zabranjen, već je, po uredbi, bilo zabranjeno i unošenje u Srbiju njegovih knjiga štampanih u inostranstvu. Optuživali su ga i za tobožnji raskol sa pravoslavljem. Uprkos svemu tome, upravo zahvaljujući Karadžiću, srpske narodne pesme se šire Evropom, a on sam postaje cenjeno i poštovano prosvetiteljsko ime. Njegova „vukovica“ sa 30 slova dobija u domovini i takve sledbenike kakvi su veliki Petar Petović Njegoš (i njegov „Gorski vijenac“,1847), zatim Branko Radičević („Pesme“), te Đuro Daničić („Rat za srpski jezik i njegov pravopis“), Simo Milutinović Sarajlija i drugi. Od velikog je značaja bio i Vukov prevod „Novog zaveta“. U obilju „narodnosti“ koje je Vuk sabrao i izdao, pored pesama i pripovedaka, našlo se i 6.379 objavljenih poslovica.
Vuk je umro u Beču, a njegovi posmrtni ostaci preneseni su u Beograd i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića.
O Vuku i njegovoj reformisanoj ćirilici kakvu danas koristimo, najveće pohvale su izrekli mnogi ugledni svetski jezički stručnjaci, književnici i intelektualci, to mnogi i danas govore.
